Ради оно што волиш и воли оно што радиш је, иначе, била моја омиљена тема. Кад год би ме неко питао који је рецепт за срећнији живот, одговор би био да нема универзалног рецепта, али ако бих морала да га смислим сад, био би ради оно што волиш и воли оно што радиш. Ту лежи тајна испуњеног и срећног живота.  Ако си задовољан сам са собом, и оним што ствараш, то задовољство се преноси и пресликава лако и на друге особе. Успешни људи не унесрећују људе око себе, већ им помажу да постану најбоља верзија себе. Успех може да буде врло усамљено место уколико на путу према врху побадате заставице и прескачете лешеве.

Истински водја према врху, носи цвеће.
Успех није сам себи циљ. Има смисао једино кад можете да га поделите са другима и да се радујете заједно.

Бити вођа данас не значи правити новац, већ стварати смисао.
И кад ми кажу да нешто треба да се уради, ја увек питам зашто. Могу ли да нађем сврху и смисао тога, да радимо и забављамо се? Свето тројство опет – радимо, забављамо се и да – има сврху. Нема тог новца који може да поврати изгубљену част, интегритет, етику… Знам, знам, звучим као да сам дошла из неког прошлог времена. Можда и јесам, а можда се историја понавља и те ствари ће поново бити хот&хип. Раније смо се задовољавали тиме да можемо да плаћамо своје рачуне. Међутим, данас од свог посла желимо много више. Желимо испуњеност, креативни изазов, могућност да напредујемо, радост и осећање да живимо са вишим циљем. Заправо, трагамо за смислом.

Ништа не покреће људски дух као жеља да позитивно утиче на друге људе у свом окружењу. А пошто не осећам више да су људи око мене задовољни, можда је време да неког другог учиним срећним. Макар на тренутак, очигледно, то је све што могу. Одрастамо слушајући бајке, наше је да после створимо сами своју а не да их заборавимо.
Сад сте ви на потезу.

Овако је звучао мој последњи уводник у магазину Сенса крајем 2011. године. Било ми је преко главе рада са људима, балансирање између менаџмента, људских глупости и универзума, некако сам лепо предосетила свој крај у том свету. И почетак у неком другом. Неко време ме је опасно гризла савест и осећала сам се кривом, имала сам утисак да сам напустила људе, редакцију и читалачку публику кад сам им била потребна али то се мој ум играо са мном. Неко време сам била бесна и на себе и на друге. Пролазила сам кроз различите фазе симпатичних и мање симпатичних страхова. Но, сад са ове историјске дистанце, могу да будем само захвална сплету околности који ми је савршено био организован – да направим живот какав мени одговара а самим тим и посао. Јер, мој посао и није одвојен од мог живота, никад нисам ни умела да се раздвајам на приватни и пословни део. Но wорк, алл плаy. И тако и би. Као да ми треба неко звање и титула, радна књижица и плата да бих се бавила својом мисијом. Као да ми треба нечија дозвола. 

Евентуаллy еверyтхинг цоннецтс. И сад се све спојило.
Слобода није нешто што ти неко даје, слободу узмеш.